Ivica Dačić je srpski političar, predsednik Narodne skupštine Srbije od 2020. [1] i lider Socijalističke partije Srbije od 2020. 2003.
Od 2008. do aprila 2014. godine obavljao je dužnost ministra unutrašnjih poslova, dok je istovremeno bio i predsednik Vlade Srbije u delu tog mandata, od jula 2012. do 2014. godine, a nakon toga je bio ministar spoljnih poslova od aprila 2014. do oktobra. 2020.[2][3] Bio je i vršilac dužnosti predsednika Vlade Srbije od 31. maja 2017. do 29. juna 2017. godine, nakon što je sadašnji premijer Aleksandar Vučić položio zakletvu kao predsednik Srbije. Na funkciji ga je nasledila Ana Brnabić 29. juna 2017.
Dačić je diplomirao na Univerzitetu u Beogradu 1989. godine, a 1991. godine pristupio Socijalističkoj partiji. Ubrzo se uzdigao u partiji, postao je njen portparol 1992. godine, pod svojim mentorom, Slobodanom Miloševićem, predsednikom Srbije i SR Jugoslavije.[4]
Nakon svrgavanja Slobodana Miloševića, Dačić je postao član glavnog odbora, a postao je lider stranke 2006. Kao i njegov prethodnik Slobodan Milošević, smatra se pragmatičnim liderom voljnim da menja stavove u zavisnosti od okolnosti i radio je na reformi stranke. . Socijalistička partija Srbije trenutno je u koaliciji sa populističkom Srpskom naprednom strankom (SNS). Komentatori opisuju njegove političke pozicije kao nacionalističke.[5][6][7]
Koalicija koju predvodi DS, u kojoj je bila i Dačićeva stranka, dobila je status kandidata za članstvo u EU. Koalicija predvođena SNS-om, u kojoj je bila i njegova stranka, tražila je da Evropska unija počne formalne pregovore za pristupanje Srbije i potpisao je Briselski sporazum o normalizaciji odnosa vlada Srbije i Kosova.[a]
Rani život
Dačić je rođen 1. januara 1966. godine u Prizrenu, koji je u to vreme bio deo Socijalističke Republike Srbije u okviru Jugoslavije. Dačić je rođen u srpskoj porodici i odrastao u Žitorađi. Njegov otac Desimir je bio policajac, a majka Jelisaveta („Jela“) bila je domaćica.[8][9] Obojica su mu roditelji rođeni u selima pod Jastrepcem.[9] Kada je Ivica imao šest meseci, porodica se preselila u Žitorađu.[9] Ima sestru Emicu.[9] Sa pet godina u novinama je predstavljen u članku „Enciklopedija u kratkim pantalonama“ kako je sam naučio da čita i piše, znao je imena mnogih planina, reka i prestonica, gotovo svih značajnih. fudbaleri i rezultati utakmica.[9]
Njegov nadimak iz detinjstva bio je Bucko, a drugovi iz srednje škole u Žitorađi su ga opisali kao veoma inteligentnog za svoje godine – navodno je često uspevao da zadivi svoje učitelje znanjem i duhovitošću. Igrao je rukomet i fudbal i družio se sa svima u svojoj školi.[8] Na državnom takmičenju iz istorije „Tito, revolucija, mir“, koje je održano u svim republikama, Dačić je pobedio na preko 600 drugih.[8] Porodica je opisivana kao skromna i neimućna, a kako su živeli od jedne plate, roditelji su brali pečurke i ruže da bi Ivicu i njegovu sestru poslali u školu.[8] Roditelji su 2010. godine prodali kuću u Žitorađi i preselili se u Prokuplje, Desimir je do pre nekoliko godina vozio fijat 500 iz 1977. godine.[8]
Gimnaziju je završio u Nišu, gde je bio odličan sa najvišim ocenama (5), a diplomirao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu 1989. godine sa najvišom srednjom ocenom 10, i takođe pobedio. nagrada za najboljeg studenta naučnih dostignuća.[8][10] Njegova sestra Emica je diplomirana pedagoginja i dramaturgija.[8] Bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, a 1990. godine izabran je za prvog predsednika Mladih socijalista Beograda.[9
Ivica Dačić – Politička karijera – Rane godine
Početkom 1990-ih bio je urednik kratkotrajnih listova Socijalističke partije Srbije (SPS), „Epoha“.[10] Član SPS-a je postao sredinom 1991. godine.[10] Bio je šef Informativno-propagandnog štaba SPS na izborima 1992. i 1993. godine, a potom ministar Veća građana u Prvoj skupštini Jugoslavije i član Izvršnog odbora Glavnog odbora (IO GO). ) i potpredsednik Saveta za informisanje i propagandu SPS.[10] Za člana IO GO imenovan je na drugom kongresu SPS 26. oktobra 1992. godine, sa najviše osvojenih glasova.[10]
Sredinom 1990-ih, Miloševićeva supruga Mirjana Marković preselila je Dačića u malu kancelariju u predgrađu Beograda kako bi obuzdala njegove rastuće ambicije.[11] Dačić je ponovo imenovan za člana IO GO na sledećem kongresu 1996. godine, kada je došlo do velikih kadrovskih promena u rukovodstvu stranke, a od 27 članova IO GO, koliko je glasalo 1992. godine, ostalo je samo 5, među kojima je i Dačić.[10] Bio je portparol SPS-a 8 godina, između 1992. i 2000. godine.[10][12] Dačić je 1996. godine bio ministar u Veću građana Skupštine Jugoslavije.
i predsednik Odbora za javno informisanje, a 1997. godine bio je član Odbora za spoljne poslove.[10] Savezna vlada ga je aprila 1999. imenovala za člana UO Tanjuga, a početkom maja za predsednika Saveznog veća javne ustanove RTV Jugoslavija.[10]
Predsednik Glavnog odbora SPS i izbori 2004
Dodatne informacije: Zbacivanje Slobodana Miloševića i predsednički izbori u Srbiji, 2004
Za predsednika beogradskih socijalista izabran je 10. februara 2000. i ponovo 5. decembra 2000. na izbornoj konferenciji Gradskog odbora SPS.[10] Nakon Buldožer revolucije 5. oktobra 2000., Miloševića je uhapsila srpska policija 31. marta 2001. i na kraju je prebačen u Hag da ga krivično goni MKSJ.
Dačić je u prelaznoj vladi, od oktobra 2000. do januara 2001. godine, bio koministar informisanja pored Biserke Matić (DOS) i Bogoljuba Pejčića (SPO).[10] 24. septembra 2000. godine izabran je za ministra Veća građana Skupštine Jugoslavije, a potom i za člana Odbora za bezbednost i spoljnu politiku obe savezne skupštine.[10] Dačić je reformisao partiju okupivši tim mladih umerenih, a zadržao neke od nekadašnjih ličnosti da bi zadovoljio starije bivše komuniste.[11]
Dačić je bio predsednik Glavnog odbora SPS-a i potpredsednik SPS-a od 2000. do 2003. godine i savezni poslanik u Veću građana Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije i Skupštini Državne zajednice Srbije. i Crne Gore od 1992. do 2004. godine.[9] Na šestom kongresu SPS, 18. januara 2003, Dačić je izabran za predsednika Glavnog odbora SPS.[10] Od 2003. godine bio je narodni poslanik, šef poslaničke grupe SPS.[10]
Bio je predsednički kandidat stranke na izborima 2004. i bio je na petom mestu sa 125.952 glasa (4,04%).[10][13]
Partijsko rukovodstvo
Za predsednika Socijalističke partije izabran je na sedmom kongresu 4. decembra 2006. godine, pobedivši u drugom krugu kandidata Milorada Vučelića sa 1287 poena, naspram 792 poena, glasova delegata.[10] 2007. godine bio je predsednik Skupštinskog odbora za bezbednost.[10] Vlada je 7. jula 2008. godine imenovala Dačića za prvog potpredsednika Vlade i ministra policije.[10] Postao je član Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PSSE).[10]
Socijalisti su se 2008. godine vratili na vlast kao partneri demokrata u izbornom savezu Za evropsku Srbiju, koji je predvodio Boris Tadić, nakon parlamentarnih izbora 2008. u Srbiji; demokrate su bile glavna stranka koja je pomogla da se zbaci Milošević.[11] Dačić je podržao evropske ambicije Srbije.[11]
U avgustu 2010. Dačić i njegova porodica bili su pod zaštitom policije nakon pretnji srpske mafije.[14] Bezbednosno-obaveštajna agencija (Srpska obaveštajna agencija) je 2012. godine dobila informaciju da je narko-bos Darko Šarić ponudio 10 miliona evra za ubistvo Tadića i Dačića.[15]
Izbori 2012, premijer
Glavni članak: Kabinet Ivice Dačića
Dačić 2013. godine
Socijalistička partija ušla je u koaliciju sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i Jedinstvenom Srbijom. Na parlamentarnim izborima 2012. koalicija Socijalističke partije zauzela je treće mesto sa 556.013 glasova, 14,53%, 44 mandata;[10] Srpska napredna stranka (SNS), koju predvodi Tomislav Nikolić, pobedila je Tadićevu Demokratsku stranku i u parlamentarnoj i 2012. predsednički izbori.[11] O rezultatima, Dačić je rekao „Uskrsli smo iz pepela“ nakon što je Stranka udvostručila rezultate na prethodnim izborima.[11] Posle višenedeljnih pregovora, Socijalistička partija je napustila savez sa demokratama u korist Srpske napredne stranke.[11][16] Nikolić je Dačiću ponudio mesto premijera,[11] a Dačić je 28. juna 2012. dobio mandat za formiranje nove Vlade Srbije.[17][18] Dačić je stupio na dužnost 27. jula.[19] On je na prijemu rekao: „U ovoj dvorani ima mnogo onih koji su nas 2000. godine srušili i hvala im, jer da nas nisu srušili ne bismo se promenili, shvatili svoje greške i ne bismo stajali ovde. danas.“.[11]
U vladi su bili SPS i SNS, uz nekoliko manjih partija, na čijem je čelu bio Nikolić, bivši nacionalista.[18] Izbori su izazvali izvesnu nelagodu, jer označavaju povratak vlasti Miloševićevih saveznika.[18] Dačić je radio na transformaciji stranke od preuzimanja vlasti nakon Miloševića, proklamujući pro-EU put[20] i napuštajući Miloševićevu nacionalističku politiku.[18] Stagnirajući privreda[18] je dovela do toga da je Dačić spreman da formira „savet za ekonomski oporavak“ do kraja avgusta.[21] Skupština Srbije izabrala je Jorgovanku Tabaković (SNS) za novog guvernera Centralne banke.[22]
Politike
Kada je postao premijer, suočio se sa izazovima opadanja privrede i pristupanja Srbije EU. Govoreći u parlamentu, on je rekao da nezaposlenost i ekonomski oporavak to su glavni prioriteti države.
Spoljni poslovi
Glavni članak: Spoljni odnosi Srbije
Dačić sa ministrom spoljnih poslova Austrije Sebastijanom Kurcom, 21. januar 2014
On je rekao da će Srbija „sarađivati sa svim zemljama sveta, zalagati se za bezbednost, stabilnost i dobre odnose na zapadnom Balkanu i pružati ruku u pomirenju“.[6]
članstvo u EU
Glavni članak: Pristupanje Srbije Evropskoj uniji
Srbija je pod Tadićevom vladom dobila status kandidata za članstvo u EU, a Dačić je rekao da će nova vlada primeniti sve što je prethodna vlada prihvatila u pregovorima sa EU.[6] Dačićeve pristalice tvrde da je njegov proevropski stav evidentan u primopredaji Radovana Karadžića i Ratka Mladića za vreme njegovog mandata ministra unutrašnjih poslova i njegovoj ulozi u bezviznom režimu putovanja za Srbe u EU.[11] Nakon potvrde Evropskog saveta 28. juna 2013. da bi mogli da počnu formalni pregovori za pristupanje Srbije EU, Dačić je najavio da će Vlada Srbije ostati u kontinuitetu na sednicama u cilju što bržeg okončanja pregovora.[23] On je naglasio da je usklađivanje sa evropskim zakonima sastavni deo plana Vlade za podsticanje investicija i zapošljavanja.[24]
Status Kosova
Glavni članak: Politički status Kosova
Skupština Kosova je 17. februara 2008. proglasila nezavisnost.[25] To je bila druga deklaracija o nezavisnosti od strane kosovskih političkih institucija sa većinskim albanskim stanovništvom, a prva je proglašena 7. septembra 1990. godine.[26] Zakonitost deklaracije, kao i da li je to akt Skupštine, osporila je Vlada Srbije. Srbija je tražila međunarodnu potvrdu i podršku za svoj stav, a Srbija je u oktobru 2008. zatražila savetodavno mišljenje o tom pitanju od Međunarodnog suda pravde.[27] Sud je utvrdio da je proglašenje nezavisnosti bilo zakonito.[28]
Dačić je 2006. godine, po izboru za lidera stranke, rekao da nema problema da se bori za Kosovo kao što je to činio ranije.[6] Iako priznanje Kosova od strane Srbije možda nije uslov za pristupanje Srbije EU,[6] EU se protivi bilo kakvoj podeli Kosova na etničke entitete.[6] On je u maju 2011. rekao da bi podela Kosova bila „jedino realno rešenje“.[29]
Kriza na severu Kosova počela je 25. jula 2011. kada je kosovska policija ušla u opštine na severu Kosova pod srpskom kontrolom, u pokušaju da kontroliše nekoliko graničnih prelaza bez konsultacija Srbije ili KFOR-a/Euleksa.[30][31] Iako su tenzije između dve strane donekle popustile nakon intervencije NATO snaga KFOR-a, one su i dalje ostale visoke usred zabrinutosti EU, koja je takođe okrivila Kosovo za jednostranu provokaciju.[32]
Dačić je 24. novembra 2011. rekao da incident Republike Kosovo sa Srbima na severu Kosova vidi kao napad na Srbiju.[33] Bi-Bi-Si je tvrdio da „nacionalističke” sklonosti Dačića, rođenog na Kosovu, izazivaju spekulacije o politici prema pitanju Kosova, što bi moglo da utiče na aplikaciju Srbije za članstvo u EU.[6]
Dačićev stav se od tada dramatično promenio; februara 2013. sastao se sa Hašimom Tačijem, premijerom Kosova, u Briselu na najvažnijim razgovorima u nizu.[34] Dačić i njegova vlada su 19. aprila 2013. godine učinili još jedan korak ka normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.[35] U martu 2013. Dačić je rekao da, iako njegova vlada nikada neće priznati nezavisnost Kosova, „izgovarane su laži da je Kosovo naše“ i da Srbija treba da definiše svoje „prave granice“.[36]
Ekonomija
Dačić u obraćanju Parlamentarnoj skupštini OEBS-a u Helsinkiju, 9. jula 2015
Gasni monopol Srbijagas pod kontrolom socijalista koji je ušao u partnerstvo sa ruskim naftnim gigantom Gaspromom tokom koalicione vlade sa Demokratskom strankom.[11] Dačić je 12. jula srpski finansijski sektor nazvao „najvećim neprijateljem naroda“.[6] Stagnirajući privreda[18] je dovela do toga da je Dačić spreman da formira „savet za ekonomski oporavak“ do kraja avgusta.[21] Dejana Šoškića na mestu guvernera Narodne banke Srbije zamenila je Jorgovanka Tabaković 6. avgusta 2012. godine.[37]
Prote Slobodana Miloševića
Pošto je bio Miloševićev portparol visokog profila, dobio je nadimak „Mali Sloba“ po svom mentoru.[11][6] Dačić je rekao da je Socijalistička partija koju je nasledio od Miloševića napravila greške, ali da je on ipak poštovao Miloševića.[11] O svojoj istoriji sa Miloševićem rekao je: „Prošlost me ne zanima jer je ne mogu promeniti, ali možemo da uradimo nešto da promenimo budućnost naše zemlje.“[6]
Nenad Šebek, izvršni direktor think-tanka Centra za pomirenje i demokratiju, rekao je da je „Dačić jedan od najinteligentnijih i najlukavijih političara u Srbiji […] Ne izvinivši se za ono što je njegova stranka uradila tokom 1990-ih pod Miloševićem, Dačić je samostalno vratiti
socijaliste u politički mejnstrim u Srbiji.“[11] Šebek je nastavio: „On je izuzetno pametan i verovatno će biti veoma kooperativan u pregovorima sa međunarodnom zajednicom, ali je i dalje rana na oku za svakoga ko se ne seća zlatna ribica.“[11]
EU je ranije Dačića uvrstila među osobe iz Miloševićevog kruga kojima je zabranjen ulazak u EU.[10][kada?]
Lični život
Dačićeva supruga se zove Sanja Sakić Dačić. Ima dvoje dece, sina Luku i ćerku Andreu. Dačić je bio licencirani radio-amater i bivši predsednik Sportskog saveza KK Partizan Srbije. Bio je i potpredsednik Olimpijskog komiteta SR Jugoslavije.[10] Za predsednika RK Partizan imenovan je 23. juna 2007. godine.[10] Njegov otac Desimir je preminuo 30. januara 2018. godine.
Nagrade
„Najevropljanin“ (Najevropljanin), za evropske integracije Srbije 2009. godine.[10]
„Bambini“, za rad na evropskim integracijama 2010. godine, nagrađen 2011. godine od strane Udruženja mladih akademika, Nemačka.[38]
Sportski savez Srbije odao je priznanje Dačiću i Novaku Đokoviću 2011. godine za doprinos sportu u Srbiji.[39]
„Zlatni znak Policije Republike Srpske“, za saradnju između Policije Srbije i Policije Republike Srpske, dodijeljen 28. aprila 2012. godine u Banjoj Luci.[40]
Takođe videti
Spisak ministara spoljnih poslova u 2017
Napomene
a. ^ Kosovo je predmet teritorijalnog spora između Republike Kosovo i Republike Srbije. Republika Kosovo je jednostrano proglasila nezavisnost 17. februara 2008. Srbija i dalje tvrdi da je to deo sopstvene suverene teritorije. Dve vlade su počele da normalizuju odnose 2013. godine, kao deo Briselskog sporazuma iz 2013. godine. Kosovo je trenutno priznalo kao nezavisnu državu od 97 od 193 države članice Ujedinjenih nacija. Ukupno je 112 država članica UN priznalo Kosovo u nekom trenutku, od kojih je 15 kasnije povuklo priznanje.